Stručnjaci savetuju kako da prepoznamo kada nas, i zašto neko laže…
Većina su, kako kaže, zapravo vrste bezazlenih „belih“ laži koje nikome ne štete: „To podmazuje točkove društva i čini da naši odnosi bolje funkcionišu.”
Međutim, štetnije laži — one koje su namerno pogrešno predstavljanje materijalnih činjenica — imaju suprotan efekat. Mogu da pogoršaju nečije mentalno zdravlje i da dovedu do „efekta talasa“ i nepovoljnih ishoda u njihovom životu, ozbiljnog ugrožavanja međuljudskih odnosa…
Zbog toga se mnogi od nas igraju detektiva, pokušavajući da odvoje činjenice od laži.
Kako da otkrijemo da li nas neko laže? Ključno je ući u razgovor bez pretpostavki, kaže Kolvel, koji je zadužen za obuku službenike u javnim službama i istražitelje iz policije i centara za borbu protiv terorizma, upravo po pitanju toga kako prepoznati laž.
„Ne morate da ulazite u celu priču pod pretpostavkom da vas neko laže, jer ako to uradite, to će promeniti način na koji druga strana komunicira s vama. Morate da budete angažovani i da se povežete sa njima na način koji im olakšava razgovor“, objašnjava Kolvel.
Nećete uvek moći da kažete sa sigurnošću da ste otkrili laž, ali evo nekoliko saveta o tome na šta da obratite pažnju ako želite da to dokučite.
Fizički signali
Da biste znali da li neko laže, morate imati osnovno razumevanje šta je normalno ponašanje za tu osobu, objašnjava Džim Klemente, bivši tužilac države Njujork i penzionisani specijalni agent FBI. „Što više vremena provedete sa njima, bolje ćete moći da prepoznate promene u ponašanju i komunikaciji“.
„Neki ljudi, na primer, mogu imati problema da uspostave kontakt očima u svakom razgovoru; za druge će to biti znak da nešto nije u redu. Kada saznate koja je njihova norma, obratite pažnju na fiziološke promene. Neko ko laže može da počne da se znoji ili će mu puls vidljivo lupati u vratu. Kako njihov broj otkucaja srca i krvni pritisak rastu, njihova salivacija će se smanjiti, što znači da možete primetiti da gutaju ili ližu usne. Neki ljudi će početi da se vrpolje“, objašnjava Klemente.
„Pomeranje tela, pomeranje stoliice, nemirno stajanje ili pokušaj da ode – sve sam to video u praksi. Možda ćete videti trljanje ili lomljenje ruku, štipanje delova tela, pročišćavanje grla, čupkanje kose. Sve te stvari mogu biti oslobađanje od stresa i napetosti…“ dodaje Klemente.
Ponavljanje iste priče
Recimo da pitate svog partnera šta je radio u sredu uveče. Nakon što vam odgovore, možete reći: „To zvuči lepo. Voleo/la bih da sam bio/la tamo, reci mi nešto više o tome šta se sve događalo“.
Ljudi koji govore istinu imaju tendenciju da pričaju na prirodan, slobodan način, kaže Kolvel, i ne brinu se da će biti uhvaćeni. Tako da će rado nastaviti takav razgovor i dati nove, relevantne detalje koje nisu uključili prvi put.
„Ljudi koji lažu, s druge strane, biće pažljivi. Možda će mnogo pričati, ali, reći će vam isto što su vam upravo rekli, isto onako kako su to već rekli. Oni će se postarati da im izjave ne budu u suprotnosti sa informacijama koje daju i da ne daju podatke koje bi mogle da dovedu do toga da budu uhvaćeni. Ako čujete puno istih stvari, nastavite da postavljate konkretna pitanja, i verovatno će uskoro postati očigledno da ste otkrili laž“, kaže Kolvel.
Čudna hronologija
Ljudi koji lažu imaju tendenciju da pričaju priče hronološki, primećuje Kolvel — za razliku od onih koji govore istinu, koji će ići od najvažnijih delova ka najmanje važnim.
„Ako nemate šta da krijete, prva stvar koju ćete zapamtiti je najvažniji deo tog događaja, a onda će se ostatak vratiti. Ako znate da ćete lagati, vežbali ste i imate scenario — a takve priče počinju na početku i završavaju se na kraju, ne počinju u sredini“, istakao je Kolvel.
Više elokvencije
Iznenađujuće, ljudi često bolje i više govore kada lažu nego kada govore istinu. „Oni se bave upravljanjem utiscima“, kaže Kolvel. „To bi moglo značiti da koristite složeniji i sofisticiraniji rečnik nego što biste očekivali, sa rečima za koje niste ni znali da znaju. Dakle, ako se divite novootkrivenom vladanju jezika vašeg prijatelja, to je znak da vas u tom trenutku lažu“, dodaje.
Rečenice lažljivaca ne nude direktan odgovor
Neke laži su indirektne: ljudi izostavljaju ključne činjenice ili glume zaborav. U ovim slučajevima, oni će često odgovarati na pitanja pitanjima, kaže Klemente.
Na pitanje o tome da li je ubio svog brata, ubica bi mogao da odgovori: „Zašto bih želeo da povredim Džeka?” Ako postavite pitanje sa da ili ne, kaže Klemente, obratite veliku pažnju ako ne dobijete direktan odgovor.
Ljudi koji lažu propustom takođe imaju tendenciju da budu nejasni ili izbegavaju koristeći fraze poput „mislim“, „verovatno“, „nekako“, „možda jesam“ i „počeo sam“, ističe Klemente.
Zvuk, jačina, tempo…
Obraćanje pažnje na nejezičke verbalne znakove — poput tona, jačine zvuka, tempa i visine tona — može biti razotkrivajuće. Ljudi koji govore istinu obično govore na dosledan način, kaže Klemente; oni koji lažu će verovatno imati nekonstantnu brzinu, sa varijacijama u visini i amplitudi. „Ako je neko pod stresom, njegov glas bi mogao poprilično da bude povišen“, kaže Klemente. „Njihov tempo može usporiti jer pokušavaju da razmišljaju, ili može biti veoma brz jer su nervozni.
Korišćenje zamenica
Kada žena na primer pita svog lažljivog muža o tome kako je proveo dan, on bi mogao da odgovori: „Išao sam u park. Pojeo ručak.” Primetićete da je ispustio „ja“ ispred „jeo ručak“, kaže Klemente. To bi moglo biti zato što je prikrivajući da su on i druga osoba — „mi“ — ručali.
Slično tome, Kolvel se priseća osumnjičenih koji su rekli: „Kuća je bila napuštena. Bilo je sve u plamenu“. Rečenice bez zamenica mogu nas uputiti da proverimo istinitost sagovornikovih reči. U slučaju kuće koja je gorela, moguće je da sagovornik ne govori istinu, upravo jer ne govori ko je napustio kuću.
Oči mogu da kriju tajne
Postoji uobičajena pretpostavka da ljudi skreću pogled kada lažu – ali zapravo, istraživanja sugerišu da je averzija prema direktnom pogledu uobičajena kada razmišljamo, što ne mora da znači da kažemo laž.
„Ljudi koji imaju spremnu laž često vas gledaju pravo u oči, jer žele da znaju da li ćete je kupiti“, kaže Vendi Patrik, dugogodišnji tužilac i autor knjige Crvene zastave: Kako uočiti neprijatelje.
Osim toga, ljudi koji lažu obično se ne „smeju očima“.
„Generalno, ako neko govori istinu, videćete da su im oči opuštene u prirodnom osmehu. Tada je verovatno da treba verovati onome što govore“, kaže Patrikova.
Maniri koji ne odgovaraju određenoj situaciji
Kada su ljudi iskreni, njihovo raspoloženje i maniri treba da odgovaraju kontekstu, kaže Patrikova. Ako otkrijete vizuelno-verbalno neslaganje, smatrajte to crvenom zastavicom koja ukazuje na laž. To bi mogao da na primer bude osmeh ili kikot dok razgovarate o ozbiljnoj temi.
Dakle, još jedan od zaključka je da dinamika naših reči i iskaivanje emocija mogu da ukažu na to da li govorimo istinu ili smo rešili da slažemo.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay.com
